Malo malo pa me neko pita dal jebem nesto ! E resio sam da vi sve ispricam posto vas mnogo interesuje... A, moj život ve interesuje? E mogle bi i knjige da se napišu. Al' kog interesuje moj život i koj bi to čitao. Al' ću vama d' ispričam, da dam lečka oduške mojoj duši. Daklem, ću da vam ispričam, možda će mi posle bidne lakše.
Ženijo sam se pe-šest put. De, de, znam, će da reknete: prvi put mož' da bidne žena kriva, drugi put, mogu i muž i žena; a već treći, četvrti... tu nešto kod čoveka nije u redu. A nije tako, slave mi. Evo, kako je to sve bilo, pa vi presudite sami.
Imao sam blizu četeres, a nisam se ženijo. Radeo sam u kooperativu, oću da reknem u ortakluk sa kovača Nocu. Noca me voleo ki brata. Stalno me terao da se ženim. Bilo mu je žao da me gleda, matorog momka. Zar ovaka ljudina da čami za onu stvar! Bre, oženiše se i gori i bolji. Udaraš po taj nakovanj, da misliš će da prsne. Mesto d' udaraš na drugu mestu.
Tako je bilo i taj dan, koji ću da pamtim dok sam živ.
Udaramo mi naizmenice u nakovanj, kad će Noca... kroz onu zveku viče nešto. Ja ga ne čujem. Šta kažeš?! Oćeš jutre na zavetinu? ! Kuj ću moj, za mene su sve zavetine prošle. Kad se dosad nisam oženijo, neću ni odsad. Nikad se ne zna kad ćeš da staneš na lud kamen. Nego, kad reko kamen... što ti stoji onoliko kamenje u avliju? Jel' se ti to još zanosiš, da ne da se ženiš dok ne napraviš taku kuću ki onaj Slovenac što si mi pričao. Bre, Noco, ti ne mož' ni da zamisliš kaka je to kuća! Tu stadosmo da se lečka odmorimo. Svi mi vojnici, što smo služili vojni rok u Maribor, reko ja, kad dobijemo izlaz u grad, otidemo i po dva sata stojimo i zevamo u tu kuću. Znam, reče Noca. Čuo sam tu priču sto put. Al' ti si služio vojsku pre dvajest godina. Ono jes, al' zareko sam se, dok ne napravim taku kuću, ne da se ženim. E onda će se oženiš kad na onu stvar nikne nokat. Nego, da svršimo mi poso za danas, da didemo kući, da se lepo odmorimo, pa jutre neku lepu d' izvašarimo za tebe. Neću d' idem, života mi! Oćeš, oćeš! Ja ako te ne oženim ne zvao se Noca Kovač. I stvarno ubedi me.
Sutr dan, sabajle, ja uvatim konje. Prežem. A osećam srce mi udara. Nikad ranije nisam tako nešto osećo. Kad upregnu konje, jedva se ukači na kola. Sve su mi noge klecale. Osećam da će se nešto desi. I tako, sa te misli, stigo do Nocinu kuću. Kad, on se spremijo i čeka. NJegova žena i tašta izašle. Pogledam, skupijo se ceo komšiluk. Kad, priđe mi njegova žena i šanu: "Ajd', pa neka je sa sreću!" Svi okolo, vidim, smeškaju se. Odma sam znao da im je Noca pričao, d' idemo da izvašarimo neku. Ošinem, onako ljut konje, a oni kroz prdež jurnuše, ki nezdravi. Će neke da pogazim. Kad smo lečka odmakli, jedva sam umirijo konje. I to, jedva, ovako sa "testericu". Znate šta je "testerica"? To je kad naglo trzaš čas jedan čas drugi kajas, tako, da konj brѕo oseti bolovi, čas na jednu čas na drugu žvalu i... stane. Pitam Nocu: Pa dobro, šta ti je trebalo sve ovo? Koje? Pa to... da pričaš celom svetu gdi idemo. More ćuti i teraj, reče Noca. Stigosmo. Veza konje za jedan ora u portu. Ajd za mnom, viknu on. Ono narod... mrav božji! Igraju kolo, muzika trešti sa sve strane, tek će Noca meni: E vidiš, u ono kolo da se uvatiš, do one. Vidiš da igra između ženske. Mora da je slobodna. E, do nju da se uvatiš. Pa joj lečka pretisni prstom dok igraš, pa ako i ona tebi pretisne prs, znači da gu se sviđaš i pola poso je gotov.
Poče da mu gura u leđa, a mene noge klecaju. Priđem, uvatim se u kolo. Počnem da igram i poče da radim ono što mi je Noca rekao. Kad mi ona lupi šamar. I, rasturi se kolo. Vrnem se ja kod Nocu. Neki se smeju. Pa jel' vidiš Noco? Nemo da budneš malodušan, nego vrni se i da budneš uporan. Vrnem se ja i pokušam još na nekolku mestu. Prođo isto, samo bez šamari. Onako tužan, dođem do Nocu. Pođosmo pod jedan šator di svira muzika. Sedosmo u jedan ćoš. Pa jel' si vido Noco? U koje god se kolo uvatim kida se. Neće s men d' igraju. Noco, *ebeš mi mater, dođe mi da s' obesim. Pa jel' vidiš da sam prestareo za ženidbu. Viknem: Kelner, donesi dve ljute. Tek će Noca: Nemoj da si šuntav. Di si ti presatareo za ženidbu. Koj to kaže nek je govna. Popismo rakiju, ću da naručim još po jednu turu, d' uvatim kuraž, kad Noca ne dade. Mani rakiju i ajd s mene. Povuče me za ruku... i tek onda svatim, da on oće za ozbilja da me oženi. Poče da me vitla kroz narod, kroz gužvu, primetim ljudi bacaju kamen s ramena. Nadbacuju se. A to sam ja džidao ki niki moj. Narod navija a u mene se razbukta krv. Reko: Dal' se sećaš, Noco, kako sam ja ovo nekad džidao, a? Ostav to sad, nego da mi vidimo od čega živimo i zašto smo došli. Ček, reko, života ti Noco, da okušam jedared. Pogledam, kamen vrće jedan debeli sa ovoliki trtičnjak u građansko odelo. Ja ga upita: Izvin'te druže mogu li ja... Još ne dovrši, kad me prekide: Možeš, reče, možeš... samo pazi da ti ne popusti petlja. Narod udari u smej. Ništa, ćutim ja a ne beše mi pravo. Uze to kamen od debelog. Skinem gunjče, metnem ga na travu, zasučem desni rukav... i, bez zamajac, čidnem kamen, premašim sve za čitav metar! Narod zaneme. Čujem, jedni viču: Au, slavca mu poljubim. Drugi će: Zajebao sve. A ja, premetim kako se smeška i sve plješće, jedna lepuškasta žena, dal' devojka, ne znam. A, tu blizu nje isto udara šakama, sva se polomila, jedna debela. Oči iskolačila, ki da je neki, da prostite, nabijo prs u dupe. A, oko gušu sami dukati. Obrnem se da vidim di je Noca. Kad on, prelazi debeloj. Ja i ne sanjam šta namerava. Nego me sad enetresuje, di šmugne ona lepa. Ona se probija kroz narod. Ja pojuri za njom, poče da se probijam kroz gužvu i stigo bi je, da se nije nekom sukleti otkinuo konj, te poče narod da vitla kljuse i tako mi se ona izgubi. Vrnem se ja, podignem moj koporan, ogrnem ga i pođem. Kad oćeš, nema ni Noce ni one debele. Okreta se, obrta, jok nema ga, ki da je u zemlju propao. Šta ću, di ću, ajd' jopet pod šator. Kad, oni - tamo! Noca se zaneo, priča gu nešto. Priđem bliže, jok, ne primećava me. Tek, čujem nju, ona ovako, s leđa, guzica joj ki kiselo testo, prekipila preko stolice, kaže Noci: Nemo da je oženjen, teško tebi i zaplaka se. Ja sam poštena devojka - njufer. Noca se prekrsti, ki pop turi ruke na grudi i reče: Nije slave mi! I, tek onda svatim da se to o men' radi. Jel' Noco! Jel' ti to za men' pecaš? Od kako pecaš većeg soma nisi upecao. Kad se ona razgoropadi! Ko som!? Jal' ja!? Bitango ni jedna! Zavali se u stolicu i poče nogama d' udara po zemlji. Kriči ki svinju da kolješ. Poskakaše ljudi, prileteše joj. Neki gu poliva sa vodu, neki trlja slepoočnicu, stvori se gužva oko nju. Od gužvu, iako je onoliko debela i ona se ne vidi. Lele, kad se prolomi jauk: Dukati!... Di su moji dukati!? Melicija! Jao majko da ste to samo vidli! Dok si reko crep, svi pobegoše na čelo sa Nocu. A ona vrišti, udara nogama, viče MELICIJA! Neko joj u tu gužvu otrgo dukate. Ono razumem da je pobego samo onaj, što joj otrgo nisku. Jok, pobeže ceo narod.Šta ćeš kad smo pošten svet i kad se niki ne oseća krivim. Okrenu se i odo. Lutao sam sve do noć, tražeći Nocu. Odem do portu, kad tamo nema ni konji ni kola. Znači, naljuti se i otišo bez mene. Onako umoran odem na autobusku stanicu. A, iz glave mi ne izbija ona lepa žena. Gužva, čudo jedno. Stiže autobus. Kad navali narod! Idu jedan drugom preko glavu. Taman rešijo da krenem peške, kad ugledam kroz prozor u autobus, ona! Dobi neku snagu. Poče da se guram, bacam sve oko sebe, dok se ne uvati za šipku. Uvi se ona šipka, poče da cvili, te, tako ja one ispred mene, uguram, bože mi oprosti, malo nepristojno. Ali drukče nije moglo. Glavnom da ja uđo. Probijem se do nju. Držim se sa obe ruke za šipku, jer tako su je bili pretisli, da nije mogla jadna da dija. Ovako, ja gu napravi malo mesta te se ona povrati. Sad, ne znam kako ću da počne. Pa... kako ste? Ona onako sva lipcana: Fala na pitanje... vidite i sami. Vidim, vidim, marva! Nevaspitan narod...Šta će te. A, dokle, ako smem d' pitam a da ve ne uvredim? Mi ćemo do kafanu kod "Glavonju". Kod "Glavonju"? Pa on drži kafanu do mojega... oću da reknem, sela. Izvinite... a dal' smem da vi pravim društvo? Bila bi vi jako zahvalna... znate kako je... di će sama žena u kafanu. Još u ovo doba, posle vašara, to je sve pijano ki klenovi... a ima razni' ljudi, znate kako je? Kako da ne znam, taman poso! Otoič, jedan pijan udarijo svoju ženu sa pivsku flašu po glavu, zato što mu nije dala više da pije. Ona razrogači oči, poče da "cokće" - c, c, c... ne verujete - života mi. Stigosmo. Ajd', što se gurao svet da uđe, no sad, kad treba d' iziđemo! Rgnuli na vrata ki pčele na košnicu. More neće to tako! Di ste navalili! Dreknem ja. Oni se pokočiše, zbuniše, ja iskoristim taj moment, uvatim gu za ruku i prvi izađosmo. Ona se smejala sve do kafanu. A meni srce poče jopet da bije i noge da klecaju, ki kad smo krenuli na zavetinu. Sme ne neki žmarci podiđoše i poče da drkćem. Uđosmo u kafanu. A ono nigde jedno mesto. Puno ki oko. Ja gu uvatim za ruku i probijem se do Glavonju. On od zadovoljstvo što je puno i ne primećava nas, trlja ruke. Glavonjo! Glavonjo! Viknem mu ja, on jojk, ne čuje. Glavonjo! Viknem jače, on se oktrete a ja brzo d' iskoristim: Glavonjo, može l' da se donese jedan astal, pa će se nabijemo negde u ćoš. Kad on: Di bre da te metnem, manj' na... Nemo da bidneš brezobrazan, ja te lepo pitam, a osem toga, jel' ne vidiš s koga sam u drusto. On pogleda u nju tako pokvareno, a meni krv udari u glavu. Osećam, srce još jače čuka. Valjda je to ono, što kažu, ljubomora. Kad vide Glavonja kako ga gledam, poče: Pa, dobro, di ću ve...? Jedino pored nužnik. More samo da čučnemo, nije važno di. On ode po astal a mi ostadosmo da čekamo. Ja se onako, makinalno pipnem za džep. Osetim, nema mi novčanik! Ja za drugi, nema. Prosto mi neverica. Poče da pipam svi džepovi. Kad ona upita: Šta vi je? Ništa, reko gu, verovatno smo se napunili sa buve u onaj autobus. Ja ne osećam ništa. Sigurno imate slatku krv. Jadna ti moja slatka krv, di su mi pare!? A crven ki paprika! U tom dolazi Glavonja, nosi astal. Ja se nagnu pa mu šanu na uvo: Jel' dolazijo Noca kovač? Nisam ga vido, reče mi i otresa čaršav. A Mile "top"? Kad Glavonja viknu: Nemoj njega ni da mi spominješ! To nije top nego artlierija! Onomad mi napravijo ovdi gužvu, zbog onu njegovu, svu smi srču polupo. Odma su ga uapsili. A što pitaš? Ništa, ništa, reko, onako. Posedamo za astal. Pitam gu: Izvinite, zašta ste? Kako ona razmišlja, ja kolutam očima. Pa... poče ona, izvinte, prekinu je ja, dok se vi setite, ja ću jednu ljutu. I ja ću... reče ona. Ja se obradova, mislim za toliko ću da nađem neku siću. Znači dve ljute, upita je? Ma jok. Ne dve. Ja ne pijem uopšte. Mislela sam, jednu ljutu pljeskavicu od petnaest komata. Znate, na vašaru čovek brzo ogladni. Okrenu mi se cela kafana. A... tako... dobro, onda donesi nam to Glavonjo. Sve mi svici izleću ki da me neko prebijo. Kad me ona upita: Šta vi je? Da vi nije loše!? I juuu... Prebledeli ste ki god krpa! Ja ustado. Jes', nešto mi prepade muka. Sad ću ja, izvinte. Ništa, ništa, reče ona, pa se nasmeši, razumem vas. E, tu mi beše krivo. Sigurno je mislela da sam dobijo proliv. Al' šta ću. Nek' misli šta oće samo da nađem pare. Utrča' u klozet, prođo' pored babu klozetarku, uđo' u nužnik i, tako, sa ovu nogu sapeo sam vrata da neki ne rgne i poče' da preturam po džepovi. Kad, baba poče da lupa, viče: Kod mene se plaća unapred, majku vi pijanu, svi seru niki ne plaća! Ja se trgnu, a pogled mi stade na natpis na vratima, piše: "Ne mokri na beton, šuplje su mi cipele". E, ovaj je neki bogataš ki ja, reko...
Otvorim prozor i iskočim, da sretnem nekog da pozajmim. Polete na glavce, kad ni sam ne znam odkud, ispred nos mi izlete notes! Sav srećan vidim - stoju sve pare!... E, sad kako ću da se vrnem? Visok prozor. Sva sreća, tu je jedna kanta za đubre. Ja gu obrnem, ukačim se na nju i uripim jopet u nužnik. Kad, unutra "čuči" jedan debeo umal ga ne uzjaši'. Čovek zinu ki "klopka". Ja iskoristim taj moment, ripim, lečka se poklonim i reknem mu: Izvinte. Izletim na hodnik pravo na babu. I ona zinu: Šta je sad ovo, sad i po dvoica ulazu na sranje, a samo jedan plaća, majku vam mufljusku! Projurim, ona ostade da baje. Uniđem u restoraciju, sav znojav. Pogledam... a ono, na moju mestu za astal, sedi onaj čovek što mi je dao kamen da džidnem. Jede mô pljeskavicu. Iznad glave svira mu vijolina. Ja, onako zbunjen, ki žaba kad gu zmija omađija, dođo do nji. Čujem njen glas ki da dolazi iz ambis: Jel' vi sad bolje? Mole, to je taj drug što je bijo ljubazan da mi pravi drusto. Da ve upoznam, ovo je moj muž. Dal' sam pružio ruku, jal' nisam, ne sećam se. Kako je to rekla ki da mi je pao nakovanj na glavu. Posle su mi pričali moji seljaci u kovačnicu, kako sam gledao ki nezdrav u jednu tačku. Kako mi on reko: Danas ste džidnuli kamen svaka vi čast. Kako sam ja viko kelera da platim, a ona rekla: Taman poso em ste mi učinili, još da platite. Ja sam sve platila. Da sam se onda rukovo sa nji' i oni izišli, a ja ostao i dalje zurijo u jednu tačku. Samo se sećam, od moment, one babe klozetarke sa milicijonera, pokazuje na mene. Ja tedo d' izađem, kad će milicijoner: Stani druže! Stvori se gužva. Milicajac izvadi blok. Ja izvadi pare, držim u šaku, ne znam kolko treba. On uzede, ne znam ni sam koliko, samo znam da mi je vrnuo neki kusur i priznanicu. Dade babi, ne znam koliko ni to, al' izgleda da sam platijo sranje i za onog i za njegov pretrpljen stra, jer toliko su uzeli da mi u šaku ostade lečka. Onako zanešen, izađo i stado na sred ulice. Umal' da me zgazi kamijon. Opet milicajac: Zar se tu prelazi ulica? Pogledam u njega pa u šaku: Evo ti druže, uzmi sve. Ne znam ni sam kako sam došo kući.
Sutradan nameštam krov na kovačnicu. Noca, još ljut. Seo lepo čovek u ladovinu, preko puta, ispred kafanče. Razgovara sa jednog starijeg čoveka. Maje rukama, vidim nešto ozbiljno, čim se okupljaju seljaci. Daj da siđem i ja da vidim o čemu se radi. Priđem, čujem čiča se razvikao: Kuj!? Mô ćerka!? To se više ne rodi. Pa, jel' ćeš da je udaješ, pita Noca. Priđo još bliže. Jel' da poznaješ? Pita me jedan seljak. Ja ga slaga: Kako da ne poznajem čoveka. I taman, u jedan momenat, čiča podiže ruku da namesti šubaru, ja brzo priletim, presretnem njegovu ruku i počnem da je drmusam: Kako ste? Kako vaši? Čovek me gleda zbunjeno: Kuj je bre, pa ovaj? To je naš Sekula kovač, s men' radi, reče Noca. Tvoju ćerku već odavno gleda, al' nesme da ju priđe, stidljiv je. Jes' daje malo stariji, ali niki u selo s' njega ne mož' da se meri. Pa, ako ti je ćerka za udaju, ovo ti je prilika. Kako izgleda? Upita ga ja. Kuj kako izgleda? Moja ćerka!? Svi okolo povikasmo: A-ha... Ki vita jela, reče. A usta, puna zlata. Iz usta vodu da gu piješ. Pa tako, često, da bi pokazala zubi, zakašlje se, a svi da popadaju od oduševljenje. Tek će jedan seljak: Da nije jektičava pa ne mož' da odušne? Čiča prblede: Nemo da se izmotavate! Nekog ću da tresnem pa će se ošalamuti! A onaj špiclov jopet: A, tvô ćerka kad ne bi pljunula, svi bi pocrkali. Dosta! Marš kući bitange ni jedne, dreknu Noca. Ovde se radi o ozbiljnoj stvari, a vama je do zajebancije. Raziđoše se seljaci sa smej. Ostadosmo, taj čiča, Čeda se zove, Noca i ja. Izvinte, poče ja, nezgodni ljudi. A ja sam stvarno za ženidbu. Ako ste raspoloženi, ja ću da ve upoznam s mô majku. Tu smo blizu, svega sto metara. On nekako jedva prestade. A, i ovo vaše selo, kaže, neka čamotinja. Kod nas bar igraju domine, karte... Ja, doduše, ne igram, al' mnogo volem da kibicujem. Jel'? Će d' uredimo i to, reko. Noco, idi vikni Šaita i Šljivu d' odigramo kod men' jedan poker. Da mog budućeg "tasta", ako smem tako da ve zovem, reko mu, razonodimo lečka. Stigoše Noca, Šljiva i Šait. Otosmo kod men kući. A mô majka se smrači ki oblak. Ne vole pijani ljudi. A za kockari da i ne govorim. Al', ipak ona, onako vaspitana žena, nije pravila pitanje. Još kad je čula da mož' da se desi da se oženim, sva srećna namesti na brzinu čaršav, stolice... Posedosmo. Ona donese rakiju, posluži prvo Čedu sa ratluk, on onako, već po' dobar gas, zagrize. Da zine da žvakne, kad, zalepi mu se ona proteza za ratluk, upade u tanjir, zveknu. Mi se trgosmo. Majka drži onaj tanjir, sva se ukočila. A Čeda, ki da ništa nije bilo. Odlepi ratluk od protezu. Vrnu u tanjir ratluk, a protezu turi u usta. Majka izleti ki furja. Počesmo da igramo karte. Čeda mi kibicuje. Ja stalno gubim. Pomisli: Ako ti je i ćerka baksuz ki što si ti, ja ću d'ostanem bez gaća. Gubim ja tako, dok Čeda navrće rakiju i kibicuje. Poče da me muva u rebra: Ti da mi bidneš zet? Znaš kade? Kad, upita'? E, to zavisi od kvočke. Kakve kvočke? Kad prdne kvočka! Poče onako pijano da se keseri. Ja, da puknem. Em gubim, em me baksuz još podjebava! Ništa... progunu knedlu, nastavimo sa igru. Čeda turijo glavu na moje rame, pa hrče li hrče. Pozovem mamu iz kujne. Šta je sine? Navuci, mamo, zavese da zamračimo sobu. Da se moj budući tast lepo ispava. Znaš kako je, to ti je budući prijatelj... kako on reče, zavisi od kvočke. Majka gleda: Kakva sad kvočka? Oće, reko, da zakolje najbolju kvočku kad dođemo u prosidbu. A, njegova ćerka što sprema supu od kvočku, kaže, to niki ne može. Majka, ki svaka majka - obradova se, što je snaja domaćica. A što ne turimo prijatelja u krevet? Nemo' da ga diramo. Nek vidi kaki mu je zet. Samo ugasi sijalicu. Kako će d' igrate karte?! Završili smo, reko. Će da pričamo kako da pripremimo svadbu. Majka sva srećna ugasi svetlo, izađe. Šta ti je Sekula, šta izvodiš, povikaše. On men' da zajebava! E, neće! Sedi Noco. Pazi, reko, ima d' igrate karte ki da se vidi. Svima podelim i tutnem u ruke. Noca vikne "Tri puta" i baci sitne pare na astal da zazveckaju. Ona dvojica uradiše isto tako. Digoše galamu ki da se svađaju. Čeda se trže, poče da se meškolji, mljacka ustima pored moje uvo. Taste, taste, dal' d' idem na ove karte i pokazujem mu. On se prepade. Koje karte!? Pa ove što imam, pogledaj gi. Ne vidim ništa! A, a aaaa, ti još spavaš? Ako, ako... ja ću sam d' odigram. Baci siću na astal. Kad Čeda ripi: Ama, ne spavam! Slave mi, ne spavam! No ne vidim ništa! Lele, ja sam oćoraveo! LJudi upomoć! Poče da tumara, ruši sve ispred sebe, a ovi prsnuše u smej. Noca upali svetlo, Čeda se ukoči u mesto, poče da trlja oči: A ja misleo, da sam oćoraveo od pića. E kolko sam se preseko moram da ispijem još neku, da smirim živci. Popi punu vinsku čašu na eks, reče: Tako Čeda pije i sruči se na patos. Turimo ga u krevet i nastavimo d' igramo. Kad, na vrata banu Glavonja. Diše na čkrge: Bešte, ide melecija! Neko ve prejavijo.! Svi poskakamo. Majka poče da zapeva: Kuku, znala sam da ćeš jednog dana da mi napraviš ovu komendiju!... Naviko si na taki život. Kuku, sve će ve poapse! Prvi se snađe Šait: Nemo' da ve vaća panika. Sad će se izvadimo. Daj brgo sveću! Majka se štrecnu: Iju, šta će ti sveća!? Niki nije umro! Ništa ne pituj nego brgo sveću! Majka se prekrsti, donese sveću. Šait upali sveću, prekrsti Čedi ruke na grudi i nabi mu je u šake. Majka prva svati i poče da nariče. A mi svi za njô. U isti mak banu milicija. Stadoše ki ukopani. Ja, kako sam kleko pord krevet oma počnem da kukam: Kuku, striko! Pa zar kod men' da dođeš u gosti i tu majkaš!? Kukuuuu! Pa kuj će da me dočeka kad dođem kod teb' u Parcane!? Kukam ja, a mel' mal' pamkradom pogledam na milicajce. Oni se zgledaju i makinalno posegoše za kape i smakoše ih s glave. Postojaše još lečka, pa sve na prsti izađoše.
Elem, dođe dan da pođem u proševinu. Sedim ja u čeze, čekam majku da se spremi. Noci dajem inštrukcije: Eve ti ključevi od podrum. Počasti lečka komšije dok se ja ne vrnem. Al' nemo' mlogo. U tom dođe i majka, ukači se na čeze. Noca reče: Daće bog da je devojka valjana, a za kuću da ne brinem ki da sam ja kod nju. Pitam: Mamo, jel' mož' da krenemo? Reče, može, pa će Noci: Prospi lečka vodu za nama, valja se. Noca se sjuri ka bunar, dovati kovu i poče da trči za nama. Kad dođe kraj konpcu, seknu Nocu u nazad i on pade na leđa, a kova se prosu na drugu stranu. Noca nas gleda ki da se oseća kriv, izvinjava se: E, jebiga! Majka ga popreko pogleda: Kud mu reko kad je trapča. Razdra se na mene: Teraj! Ja očinu konja on naglo rgnu, a majka uz vrisak, koji će da pamtim dok sam živ, izlete iz čeza. Ja jedva umiri konja. Vidim, Noca pridiže majku. Ona sirota, opipava se, jauče, priletim i ja. On me preseča s očima: Di si navro, šuntavko! Zinulo ti dupe za ženu, a!? Lepo nam krenula proševina. Smrknuti smo bili celim putom. Slutim, ne da ispadne na dobro. Pomisli, ako je bar upola lepa ki ona sa vašara! U tom stigosmo do sela. Pogledam, jedan čiča vadi vodu iz bunar. Pomoz bog, čiča! Dal' znate di je kuća Čede pintera? Čiča izruči vodu u valov. Bog ti pomogo. Kako da ne znamo di mu je kuća. Jel' mislite na Čedu "žilicu"? Jok, na Čedu Stankovića, pintera. Pa taj. Majka sluša, pa će ki svaka žena, znatiželjno: Jel' prijatelju, a što ga zovu "žilica"? Zbog rakiju, odgovori. Ja i majka se pogledamo, pa u glas: Kaku rakiju?! Pa, onu što pije. Poprskale mu od nju žilice na nos, pa ga zato zovu "žilica". Majka se prekrsti. Ja potera konja. Prva kuća s desnu stranu do kafanu, doviknu nam čiča.
Stigosmo do ispred Čedinu kuću. Ene, vi stigli i otvori nam kapiju. Uđite! Pa viknu prema štali: Spasenija! Pojavi se jedna mlada žena sa vilu u ruke, suva ki saraga. Idi, viči majku! Ona pogleda u Čedu pa u nas i otrča prema kući. Ja šanu majci na uvo: Majko, nije valjda ovo!? Nije važno dal' je to, nego da vidimo kol'ko davaju. Pa jel' vidiš, reko, kaka je, ki da je u vrbu pravljena, sva kriva. Čeda nas prekinu: E, pa dobro mi došli u moj dom. Siđosmo. Izvolte u kuću, a za konja će se pobrine mô ćerka. Dabogda konje vodila, skoro ću za sebe ja. Kad ete gi, idu majka i ćerka, nemož' da odrediš koja je starija. Dobro nam došli! Znači, to je majka čim se prva oglasila. Briše ruke o kecelju modro-sive boje, a biće da je nekad bila bela. Čuda viknu na Spaseniju: Ispregni i namiri konja! Tu se mi rukovasmo. Kako ste putovali? Dobro smo putovali reče majka. Nego, ova zvezda upekla, pa mozak da provri. Jes vala, sve ubi ova suša. Sva sreća što moj Sekula ima zlatne ruke, reče majka, i zanat. Mi imanje mlogo i nemamo, pa se i ne žderemo, ki vi što imate... Tu malo zastade, poče ispitivački da gi gleda, al' se brzo smtači kad joj "prija" reče: Doduše, nemamo ni mi. Imali smo, ali... pa besno pogleda Čedu. Tu se jadan Čeda zbuni: Dobro, dobro, nećemo valjda u avliju da razgovaramo... Jal' oćete u kuću, il'bolje po ora. Tamo je debela ladovina. Sad ću ja, samo da donesem stolice i astal. NJegova žena se trže. Neka, ja ću. Mož' da se sapleteš pa da polomiš i ovo malo što imamo. Ona ode, a majka upita Čedu: Pa, zar vi stvarno ništa nemate? Ma, baljezga koješta. Imamo, nego tvrdi pazar. NJojzin brat nema decu, pa je sve prepiso na Spaseniju. E, ako ćemo na sam početak da se lažemo, reče majka, bolje je da prežemo i da se vrnemo doma. Sekula, preži! Di ćete?! Čekajte! Povika Čeda, sve će da se uredi. Ete, vrće se Čedina žena. Nosi astal. Ide prema ora, a mi pođosmo za njom. Moja majka požuri da je stigne i kad se poravnaše, poče peckanje. Mô majka više vole da pecne no leba da jede. A, i ova nije bila od raskida. Udarijo tuk na luk. Prva će majka: Da bidnem iskrena, mlogo ti je slaba ćerka. Izgleda da ste je, dok je bila mala, ispustili. Samo, to nije važno. Kod mog Sekule ima da se otrgne. A i neće da ima težak poso, jedino da mu lečka pomaže u kovačnicu. U kovačnicu?! Zabezeknu se "prija". E, lepo bi je vi uredili. Iju, taman poso! A, da ti pravo kažem... i tvoj sin je ki "rosa u podne". Da je sreća, već unučići da ima. Jes', nastavi se majka, al' ako se oženi sa tvô ćerku, neće ni decu da ima... Pa kad je star ki konj! Prekinite više s ujedanje! Upade Čeda. Nego da sednemo, pa ako može, ljudski da se dogovorimo.
Posedamo na travu ispod ora. Moja majka nije mogla da podnese da ona ne bidne zadnja u peckanje. Dok je Spasenija dolazila iz kuće, dobaci "priji": Jel' ona to lečka ramlje? Nosila na sabor nove cipele, pa je ubile. A majka će špiclovski: A, aaa to? Spasenija sede na jedan tronožac. Nasloni se na stablo. Onako zgurena, izgledala je još jadnije. Ja poče ispod astal da tražim majkinu nogu, da joj dam znak da krećemo. Pogrešim pa nagazim Čedinu ženu. Kad ona vrisnu: Ajaoooo!!! Izgleda da sam je nagazijo na kurje oko. Čeda viknu: Šta ti je, bre, Perka!? Stego me ova' moj išijas, pa me sad štrecnu, da sam zvezde vidla! A jeste li išli u banju? Upita je majka. Rešila sam ove godine, ako udam ćerku. Bogami, ja odkako sam udovica, reče mô majka, svake godine idem u banju. Perka pogleda u Čedu, pa će: Ja nisam take sreće. Da pređemo na stvar! Prekinu ih Čeda. Razgovor se oduži do kasno u noć. Poče i da sviće. Spasenija drema na tronožac. Čeda zaspo za astal. Pevac ripi na plot i zakukuriče. Ove dve jedva se nekako nagodiše. Pozdravismo se i pođosmo kući. Kad smo prilazili selu, čujemo, iz daljine pucnjava, pucaju prangije, čuje se pesma. I, što smo bliže kući, srećemo pijane ljude. Ne mogu d' idu. Vaćaju se za plot. Men' već nešto sumnjivo. Kad smo stigli, imali smo šta da vidimo. Na sred avlije - trpeza. Nekolicina seljaka što ostalo, pevaju promuklo ki rascepani meovi, neki, nabili glave u čorbaluke, spavaju. Noca, u čelo sovre. Zagrlio armunikaša i peva li peva. Ja izripi iz čeze sav besan. Noca me ugleda. Poče da se dere ki birov: Evo ga!!! Stigo mladoženja! Oni izvukoše glave iz čorbaluci, rezanci im visu na brkovi, povikaše: Živeo!... Živeo! A vi, dabogda, pocrkali! Ciknu sa čeza moja majka. Oni je pojano pogledaše, pa ki da se postideše, nabiše glave, jopet u čorbaluci i zaspaše. Ja poče da drmusam Nocu: Ej volonjo! Ne dao bog da me ti oženiš! Pa kuj ti reko da toliko točiš!? Majka trči po avliju i viče: Daj košulju da metnemo na "beleg"! Makar malo štetu d' izvadimo!
Približi se i dan venčanja. Nemo' majko, reko, da pravimo svadbu. Samo kumovi i bliži rod. Mator sam ja za svadbu. Jok! Viče majka, ima da bidne svadba! Nemam ja sto sinovi!... Dođe svadba. Na sred avlije trpeza. Noca, jopet zadužen za podrum, samo mu Čeda "pomaže". E, reko, ću da prođem grđe no kad sam išo u proševinu. Muzika sam' trešti. Ja gledam u Spaseniju, nisam baš raspamećen, al' sad, šta je tu je. Pa, navrnem duplu ljutu, velim biće mi lepše. Jok, ono još grđe. Još gu vidim dve glave. Gledam ja, gledam, u jedan mak, one dve glave se spojiše, pa se pretvoriše u glavu one lepe žene. Sad kao da je svadba kod Glavonju. Od Spaseniju - ona. Ja gu zagrlim, poljubim i počnem da pevam. Ne znam dokle sam bijo tako zanešen, tek trgnem se. Pogledam, Spasenija me gleda ki krava mrtvo tele. Postidi se nešto. Izgleda da sam onako zanešen, poljubijo nju, a misleo da ljubim onu lepu. Svi svatovi zinuli ki copine. Muzika stade. Armunikaš do pola razvuko "dalapu" i stao. Violinisti gudalo na pola violinu stalo, a on - gleda me skamenito. Pevač, dokle stao s pesmu, tu i ostao sa otvorena usta. Ja promrmlja: Izvinte. Tek će Perka mô majci: Prijo niste rekli da vi je sin malo šašav? Majka se obrnu da neki ne sluša: Šta vi je prijo? Gdi moj Sekula da bidne šašav?! Veseli se i... malo je gucnuo. Ih, kaki mi je to mladoženja koji pije na dan svadbe!? Treba, ne daj bože, da mu se rodi šuntavo dete! A zna se da poštena devojka začne iz prvi cug. Čeda - koji je sve to slušao, namerno, da nervira Perku: E, da sam sa sveću tražijo ovakog zeta ne bi ga pronašo! I ja sam bijo pijan od početka, pa šta fali mojoj Spaseniji? Moja majka će: Peruška, al' više za sebe. Šta to reče prijo? Sreda i krajevi, promrsi majka. Al' tu diskusiju čula dva gosta, pa će jedan od nji: Dobro de, zar sad nađoste da se prepirete? Drugi će: Mladenci se volu, a što je Sekula uvatijo maju... nesretnik, ovo mu je prva svadba u životu, a da kažemo da je mlad - nije. E, tu ne mogado više da otrpim: Nemo' Pero da zezaš, ti znaš moje granice! Serem ti se u pograničnu zonu, odbrusi mi on. Ća da ga udarim s vlašu da ne skoči Noca i stade među nas. Ovog oma d' izbacite sa svadbu! Kvari ni veselje. Pa da zabašuri stvar, Noca viknu: Muzika! Kolo! Muzika krenu sa kolo, svatovi se uvatiše i veselje se nastavi.
Prođoše dve godine. Ja "ištancova" dva deteta, ki da oću da nadoknadim što sam izgubijo toliko vreme. Moj tast Čeda, mlogo me voleo i često me obilazijo. Često smo izlazili u kafane, al' taj noć smo ga preterali. Ostadosmo do zore. Kako se on vrnuo kući, ne znam. Tek ja, sabajle... Ma šta sam spavao, sat, dva. Ustado. Glava ki merica. Ulazim u kujnu. Spasenija drži u naručje ono malecko, a starije rani. Uf, glava će da mi prsne! Ti, kad se uvatiš s onog mog oca, ne znaš šta je dosta. Da znaš, ima da mu reknem da više i ne dolazi. Samo te izvlači iz kuću. Kad si sam nema boljeg čoveka od tebe. Ali čim te neki vikne, oma trčiš ki ždrebe pred rudu. A znaš da mi je još malo od života ostalo. Znam da mi Spasenija, ne valja ništa. Kako da gu utešim? Nemo tako, reko. Ja ću da te vodim kod najbolji doktori. Ću da prodam konje, krave, sve ako treba, za tebe. Gleda me, a oči pune suza: Sekula, jel' me voleš? Sagnu se na tanjir, zavati sa kašiku kačamak, obrćem gu oko usta, te jedva promrmlja: Pa... sigurno da te volem... Gledala me tako i odjednom se smrče. Oči joj dobiše neki čudan odblesak, lice neki životinjski izraz, baci dete u kolevku priđe i... pljunu mi u tanjir. Šta ti je?! Što mi pljunu u tanjir? Unese mi se u lice: Kad umirem ja, d' umreš i ti! Sama mi ruka pođe ka njoj, al se zaustavi u vazduk. U taj momenat, neko zakuca na vrata. Ko je?! Ulazi birov. Dobro ti jutro i evo ti poziv za vojnu vežbu. To mora da je neka greška, reko, ja sam bijo već dvared. Ne znam ja to. Ti men' potpiši, pa posle kako oćeš. A za kad je? Kod nas u opštinu stajao je mesec dana. Ona' ludi Krlja ga zaturijo i ja ga jutroske slučajno nađo. Pogleda ja. U majku mu, pa to je za sutra! Drž' potpiši. Ako ovako nastave da me zivkaju, ću da doguram do generala. Potpisa. Odo na vojnu vežbu. Kad je bilo "voljno", zaputi se ja u detelinu da odanem. Taman da sednem, vidim jednu s četiri lista. Kakva će sreća da me strevi? Savić, Savić, čujem neko viče. Pogledam - kurir. Ja sam, odazva se. Sav smrknut, priđe mi i pruži neko ceduljče. I ne gledam ga u ruku: Jel' umrela? On saže glavu i promrsi: Jes', umrela... Ja se zagleda u detelinu, digu glavu prema nebu: Oprosti mi bože, nisam je voleo. Al' bila je dobra majka.
Nisam misleo više, ni na kakvu drugu ženidbu. Misleo sam da se posvetim deci, da gi izvedem na put, da ne bidnu kovači ki što sam ja bijo i da se ne pate, ki što sam se ja patijo. Jedne noći, taman sam se spremao da zapnem kovačnicu, dotrča jedan dečko, sav uspaničen. Oma sam znao da se nešto dešava u kafanu. Šta ti je? Šta si se uzbudijo?! On mi reče: Kako je u kafanu, punoj ki oko, banuo neki čovek sa neku žensku, u građansko odelo. Počo još sa vrata da viče: Ajde brište napolje, fajront! Svi u kafanu se poplašiše. Pokunjiše se i počeše da izlaze, jerbo, prepoznali su u njega nekog Stevu kovača, čuvenog kavgadžiju iz Stalać. A varošanka, sva piskala od zadovoljstvo i vikala: To, to! Što volem snažni ljudi! Dabome, da sme žena na miru da uniđe u kafanu, da žena ima zaštitu. Jedini je ostao moj tast Čeda "žilica", koji joj otcepi: A kuj bi tebe diro? Vidiš kaka si, nisi ni za vojsku. Izgledaš ki neki cirkus. Varošanka ciknu: Ete, vidite samo što smo ušli baraba se našla. A ovaj uvatijo Čude za rever, digo za "sudlanicu" od patos, a noge mu laparale u vazduk. I, dok ga je drmusao, Čeda jedva uspede da dobaci: Idi mali, vikni Sekulu. Jedva sam se probijo kroz narod. Kad to ču, brgo odjurim do kafanu. Ima šta da vidim! Ovaj bacijo Čedu na patos, uvatijo ga za uvo i vuče ga prema varošanki. Kad ga dovuče, tresnu mu glavu pred njene cipele: Matora drtino da se izvineš dami! Ajde... ajde! Sve ga nogom muva u slabinu. Pušćaj ga! Dobacim sasvim mirno, a pluća mi se nadimaju, će da prsnu. Ne znam kako sam ga ja to gledao, samo on ustuče i poče pomirljivo: A, ti si taj Sekula, moj kolega? Ja ga i ne slušam. Priđem, podignem Čedu. Odmerim bitangu još jedared, pogledam u ženu, a ona me gleda ki da je videla boga. U kafanu ni muva da se čuje. Uvati Čedu pod ruku. Ajdemo, reko. Pođosmo d' izađemo, čujem kovač viče za nama: Jel' te vi! Dal' smete s mene d' odigrate domine? Zastado, okrenu se: Ušta? Ušta oćeš, reče. U piće za celu kafanu. Važi, kaže. Ja nism kavgadžija pa da se bijem. Ja istresam mô snagu na drugu stranu. Pa, pokvareno pogleda u ženu. Keler donese domine. Mi posedamo za astal. Narod poče da se okuplja. Čeda sede do mene. Taman da mu reknem: Nemo molim te... al' se seknu. Gledam ga kako se namešća, sav srećan jer zna da domine igram opasno. Imam strašnu memoriju pamćenja. Pogledam, ova ne skida oči s mene. Poče igra. Mukla tišina, sam' se čuju domine... tap, tap. Kad dobi partiju, seljaci počeše da arlauču! Sve bacaju kape uvis. Keler donosi piće i oma dostavlja Stevi račun. Dobro - de, neću da pobegnem. Postoji tu i revanš. Keler mi pokazuje prstom na duvar, gdi piše: "Čas i čes svakem, veresija nikem". Narod da pocrka od smej. Steva da prsne od muke. Plaća. Nastavimo igru. Vidim, ne valja mi kamen. Muči se, muči, ništa. Izgubi. Seljaci se izedoše. Sad Steva udari u smej. Keler, reče, donesi kovu i kaži mi kuj je šta pijo. Sve to da vidim na astal. Ete, vrće se keler, u jednu ruku nosi kovu, a u drugu pun poslužavnik razno piće. Kad turi na astal, upita Stevu: Da ne da povraćate? Steva udari u smej. Kuj, jel' ja? Jok. Poče da izručuje čašu po čašu u kovu. Dok on prosipa, men' stade knedla u gušu. Što prosipaš to? Što ne daš ljudima da piju?! Tako ja volem, odgovori mi podmuklo. Gledam ga ki Hitlera. Čim ja tako gledam nekog, moji seljaci znaju kolko je sati. Kad poče treća partija, počeše da napušćaju kafanu. Čeda šanu onoj: Ajte i vi. Ovdi će da bidne svašta. Vi ste i onako "lepi", još ako ve zakači neka srča, ima da budnete ki upisani. Marš, svinjo pijana, odbrusi mu ona. Čeda slegnu ramenima. Kako oćeš i ode. Ostadosmo ja, Steva i Đina, tako se zvala. Keler se nabijo ispod šank, a na prozor se načičkale glave ki na ćele-kulu. Jopet se čuju samo domine. Primetim, on turijo sedmicu i osmicu, na duplu šesticu. A, i to znaš!? Ustado, pa kolko sam imao snagu, udarim ga preko astal s pesnicu. On pade. Al' jaka mrcina. Sam' protresa lečka glavom, ustade, pa kad me udari sa stolicu, nabi me ispod drugi astal. Valjda se sve skupilo u mene, dobi neku životinjsku snagu. Skočim, podignem astal i nabijem mu na glavu. Zalepijo sam ga ki taksenu marku. Da sam u nakovanj tako udarijo, čini mi se da bi prso. On ništa. Sam' poče da baulja ki pijani šaran. Priletim, uvati ga s jednu ruku za vrat a s drugu za dupe i izbacim ga na sokak. Narod poče da viče: Alal ti vera! Tako mu i treba! Onako, sav krvav vrnu se u kafanu. Dođo do šank da operem ranu, kad priđe mi Đina i poče da tapše. Vi ste strašni! ... Pa se secnu. Jao, reče, ja ne smem sada da iziđem. Onaj me čeka napolju, prebiće me. Da ne znate, možda, gde bi mogla da prenoćim. Ima li u blizini neki hotel? Ja se nasmeja. Hotel?! Pa, ovo je selo. Selo? A on je reko da me vodi u bar, da me zaposli. Gad! U Bar? Začudi se ja. E, lepo ve poveo. Di ti je Bar... u ha... čak u Crnu Goru. Ma ne taj Bar, grad. Već, u bar. A šta vi je to, upita. Znate, ja sam varijete igračica. Napravi se da je razumede: A a a... jes, jes. Ajde, ja ću ve ispratim na stanicu. Sačekajte vi ovdi. Sad ću ja oma. Sam' da se operem i upregnem konja. Ona poče da cupka. Jao, što ste zlatni. Mogu li da vidim kako to radite? Ja se zbuni... Može... može, samo izvolite. Ja gu u štalu, na slamu, pokaza kako to radim... i pretpostavljate šta je dalje bilo... a? Dabome. Postade mi žena.
Al' što je volela da se ja pobijem s nekog, to je čudo jedno. Tako, jednom, otosmo na jednu svadbu. Stojim s neki ljudi podalje od sovre. Razgovaramo. Kad, dolete ona ki oparena! Vidiš onog tamo!? Aha. Uštinuo me za... Dupe!? Začudi se ja. Da, reče. Uvati čoveka za šiju, iskrivi mu glavu i pokazujem na Đinu. Šta si gu uradeo?! A? Pogledam, Đina sva srećna, tapše. Razvukla usta od uva do uva. Izubija čoveka na pravdi boga. Lagala, to sam kasnije sazno. Tako isto, napravila mi, kad sam išo da je dovedem kući iz porodilište. U kupej, sedeli smo sa jednog čoveka, koji je čitao novine preko puta nas. Odjednom, potera me s poradi sebe. Kako sam držao dete, dado ga Đini, reko, sad ću ja i izađo iz kupej. Kad sam se vraćo još u hodnik čujem, gdi Đina vrišti. Potrča i ulete u kupej. Aaaa... tako, sad se pravite ludi! Krešti Đina. Pa će meni: Da znaš šta mi je sve reko! Još teo da me drplje! Pa udari u plač: A ja, tek što sam izišla iz bolnicu. Putnik, kako je spustio novine, gleda je začuđeno. Taman teo nešto da zausti, kad ga ja savati. Atara pupere, atara pupere! Poče jadan da juče: Šta vam je čoveče!? Jeste li poludeli!? Upomoć! Upomoć! Pogledam, Đina se topi od meline. Tek sam tad svatijo, da njoj godi kad nekog bijem. Trgo se, al' kasno. Pojavi se milicojoner i kondukter. Skinuše nas na prvu stanicu i privedoše. Dobijo sam rešenje od sudiju za prekršaj. Odleža za to dvajes dana zatvora. Posle taj slučaj, jednog dana, pogledam, Đina pošla kod men u kovačnicu. Nosi dete. Kad, čujem neko gu viknu: Đina! Ona stade ki ukopana. Pogleda na tu stranu pa u kovačnicu, da vidi dal' je gledam. Al', kako je u kovačnicu tamnina, ne primećava me. Vrcnu se i ode na tu stranu. Izađo da vidim kuj gu viče, kad čujem nju: Bane, otkud ti ovde? Čujem onoga: Reko mi da si ovdi onaj badža, što ti je pomogo da zbrišeš. Đina mu nabi ruku na usta. Nisi valjda priznao? Nisi rekao da sam i ja bila umešana? Taman posla, odgovori gu ovaj, nisam, kevemi. Kad će ona: Eto, ja zbrisala. Morala sam i da se udam za jednog cipova. More, još malo i sestra vata maglu. Tu, ne mogado više d' izdržim, priđo: Kuj ti je ovaj? Nisam ja za tebe "ovaj", seljačino. Ja ga odalami, kad mi on vrnu. Poče bitka. Al' vešt neki čovek za biće. Ubi me, sve me ubi. Pado ja, on ne gleda gdi bije. Sve nogama, u glavu... u bubrezi... Uvijam se ja ki crv po prašinu. Kad se isteže i opusti, on stade. Sve to gledali moji seljaci, al' niki da priđe. Ne znam dokle sam ležao, kad čujem, plače dete. S muku podiže glavu, da vidim gdi je. Kučka ga ostavila na basamak pred kafanu. Zacenulo se. Ja se jedva pridigo, priđe detetu i uze ga. Stego ga na grudi i poče prvi put u moj život da plačem. Podignem glavu, vidim, nji dvoje zagrljeni otoše.
Ne potraja dugo, radimo u kovačnicu Moca i ja, tek će on: Čujem, došla neka, kažu, mlogo agresivna ženska. Jel' ti to za men pecaš? U tom, pojavi se kurir: Sekula, zovu te u odbor. Mene, zašto? Ne znam, reče, viče te presednik. Kaži mu da dolazim za pola sat. Mislim se, zašto li me zovu?! Odo. Presednik me nekako čudno gleda, ki da ne zna odakle da počne. Znaš, Sekula... mi smo razmatrali tvoj slučaj. Selo počelo da protestuje protiv tebe. Znaš kako je... Ti, član saveza, a biješ se svaki dan di stigneš. Ne ide brate. A selo nije da te ne veli. Baš suprotno. Pa smo odlučili, da tvoj slučaj mi rešimo. Kod nas je došla jedna fina drugarica. Pratili je iz Niš da nam bidne daktilografkinja. Kažem ti, mlogo fina. Mi smo s nju imali sastanak. Objasnili o tebi sve. Rekli joj: Drugarice, taka i taka stvar i... ona nema ništa protiv. Jes' da je malo starija, al' tebi treba prava drugarica u kuću, a ne... budi bog s nama. Ono jes', promrsi ja, samo, di je ta drugarica? Jel' mogu da je vidim? Možeš, reče, baš sada je u dvorište agituje sa žene. Ajde da te upoznam. Izađosmo u avliju, kad ono poređane skamlije i u nji sedu žene. Ona, što im nešto objašnjava, spazi nas, poče još jače da maje rukama. Viče: Mi mora listom, drugarice, d' iziđemo na izbore! A, vama ženama je dužnos da naterate muževi i decu, da u što veći broj iziđu na izbore. Jerbo, kaže, mene je mô majka učila: Da volem svô narod, da ljubim svô narod. Pa, ako treba da dam život za svô narod! Kad Persa, inače seosko spadalo, dobaci: A što nisi slušala majku!? *EBEM ti ti majku! Žene u smej. Presednik viknu: Kuj je to reko?! Tek će ova pomirljivo: Nije važno. Žene ki žene, volu malo šalu. Dobro, za danas toliko, doviđenja. Raziđoše se. Ona priđe nama. Drugarice Deso, poče presednik, to je taj drug. Milo mi je, reče. Pruži mi ruku, ja se prestavi: Sekula Savić, kovač ovdašnji. Već sam čula o vama, odgovori. I... tako se ja oženi sa nju. Ležimo u krevet, prvu bračnu noć. Ona me gleda, gleda, pa će odjednom: Ju, što te mrzim! Ja zinu: A, što me mrziš? Pa, kad me mrziš, što si se onda udala za mene? Po direktivi, reče. Sad ja nju gledam i razmišljam kako da je pecnem Jel', ako te pipnem tamo, gde su nekad bile sise? Ona da me udari, ja joj sretnem ruku, čvrsto je stegnem, a sa drugu milujem po... Ona poče da se trese, ki da je mnogo vatrena, viče: Brrr. I sa njom dobi dete. Al', bila je to neka naopaka žena. Sve je izvodila nešto. Tako, jednu noć ona me pita: Kako je vreme napolje? Mlogo lepo, reko, mesečina. Kad će ona: Smučijo si mi se. Ti bre, uopšte nisi romatičan. Ja jopet zinu. Romantičan? Što? Pa kad je tako mesečina, kaže, što ulaziš kroz vrata? A di ću? Kroz prozor, sva zanešena odgovori mi. Tako, jednu noć, kasno sam zatvorijo kovačnicu. Dođem do kuće, premetim, ona ostavila prozor otvoren. Šta ću, okrete se da me niki ne vidi, će pomisli poludeo. Pa fuuuć... uripim kroz prozor. A ona, na krevetu kobajagi spava. Čkilji. Ja joj priđo i poljubi gu u uvo, a ona ripi. Poče s prs' da čačka uvo. Pitam: Jel' tako dobro? Idi bestraga, viknu, zagluši mi uvo. Jopet ja, jednog dana dojurim kući. Daj nešto na brzinu da prezalogajim kažem gu, pa d' idem. Danas imamo mlogo posla. E, tu ona pobesne: Bre, što si ti neki šmokljan! Zašto sam šmokljan? Pa ne umeš, kaže, kad uđeš u kuću, da vikneš: Jel' to ženo ručak?! Kaki ti je to ručak!? Ništa ne valja! Pa da lupiš u astal da osetim mušku ruku. Ja mislim ona se šali. Ajd', da prevatim šalu. Poče da vičem: Jel' to ženo ručak!? Kaki ti je to ručak!? Pa kolko sam mogo udarim s pesnicu u astal, a on se raspade. Jopet gu pitam: Jel' tako dobro? Nije!!! Ciknu, idijote! Ne mogu više da te gledam i da znaš da sam predala za razvod! I, izlete iz kuće. Mô majka se sam' prekrsti: E sine, bolje da sam te pobacila, nego što sam te ovako nesrećnog rodila. Dođe suđenje. Ona napriča svašta. Te ovakav sam, te onakav sam... Šta ima d' izjavite, upita me sudija, na ovo što je drugarica Desa Tomić-Savić iznela? Ništa, reko, samo nek mi ostavi dete. Kad ona ripi: Dete nije njegovo, dete je jednog študenta iz Kruševac. Razvedosmo se.
Godinu dana nigde nisam izlazijo. Samo, kovačnica - kuća, kuća - kovačnica. Dok jednog dana, Noca me odvuče u kafanu kod Glavonje. Kad, tamo peva neka nova pevaljka. Koja je ova, pitam Nocu. Varošanka, iz koju varoš ne znam. Al' što peva, svaka gu čas'. Nije rđava, dodado. Kuj? Ona!? Reče. Taman poso. A da ti kažem, čula ona za tebe pa počela da se raspituje. More, ti si tu umešo prste. Di ona mene zna, pa da se raspituje. Nego ti... Nisam ja, prekinu me. Glavonja. Ja sam samo bijo prisutan. I zato si me ovdi doveo? Da bidnem iskren, zato. Pa, budalo jedna, reko mu: Men' treba majka onoj deci. Dobro - de, kad si navalijo, de vikni gu. On ode, tek malo posle vrće se s nju. Da ve upoznam. Tu se mi upoznamo, pitam gu kako se zove, a ona odgovori: Suzi. Da niste, reko, ki ja, često bili suzni u životu te vi je tako ime? Ima tu istine, reče. Ona sedne s nas. Poče da dolazi tura za turu. Tu se mi, bogami, dobro nakresamo. Tek će Noca: A jeste čuli kako Sekula peva? LJudi! Reknite kako Sekula peva?! Svi povikaše: Peva, svaka mu čas! Pevaljka me sa divljenje gleda: Vi? Molim vas otpevajte nešto za mene... Molim vas! Sa snebivanje pristado. De ono: "Ja prošeta kraj Morave". Armunikaš me upita: Odakle? Šta odakle, reko. Ne znam odakle, valjda iz Srbije. Mislim, opet će armunikaš: Odakle pevate? Aaaa... to... ne znam. Ja ću da počnem, a vi me uvatite. Otpeva. Kad, da se vrnem, Suzi me presrete i poljubi pred celu kafanu. Poče manguparija da dobacuje. Od tada sam češće dolazijo. Izrodi se ljubav i venčasmo se. Bilo lepo al' ne potraja dugo. Poče ona sve češće da se napija i kasno dolazi kući. Jednu noć, a to je bila i poslednja, sedi kod ogledala i licka se. Sprema se za poso. Reko gu: Gledaj, pa se jopet napi ki guzica. Ja ne mogu zbog tvoje terevenke da izostajem s posla. Noca se mlogo ljuti. Ako ne može drukče, ti onda ostavi pevanje. Tabi ako se ne sviđa, odbrusi mi, nađi bolju. Mene su tražili, bre, sve fini ljudi: lekari, profesori, glumci, a ja se udade za kovača. Dobro, kažem ti: Ako se jopet napiješ, prvom, ima da te prebijem, pa ti posle idi kod taj fini svet, idi di znaš, ne eneteresuje me. Prostačino! Reče, zalupi vrata i ode. Čekam ja, čekam, vreme prolazi, nje nema. Zadrema. Trgnem se u neko doba, pogledam na sat, dva ujutru. Obučem se i izletim napolje. Ono sneg veje li veje. Kad će mi majka sa prozora: Govorila sam ti ja, ne treba ti kurva u kuću, a ti - jok. Sad trljaj glavu kako znaš i umeš. Ja gu i ne slušam. Mislim, malo je meni moje muke, još ti da mi zakuredaš. I odjuri. Uđem u štalu, uzmem korbač i uputim se u kafanu. Još iz daleka čujem nju. Peva. Al' to već nije pevanje, nego neko prozuklo kraštanje. Ulete u kafanu. Pogledam, za jedan astal drema pijani Čeda. Prazna kafana, samo dve bitange i ona, nabili se u jedan ćoš, a ona krešti li krešti - pijana. Kad me spazi zaveza. Kosa joj se sva vlažna ulepila na lice. Falila joj još metla pa da je uzjaši. Kad priđo bliže, bluza razvrcana, sise joj ispale. Ščepam gu za kosu, brečim o patos, poče da gazim i šibam sa ona' korbač. Vrišti ona ki sirena. Tolko sam pobesneo, da mi je krv jurnula u oči. Ne primećavam, da mi se jedan od one dvojice, šunja iza leđa. Samo ču, kako iza mene viknu Čeda: Pazi zetonjo! On jadnik, da me zaštiti, stao iza mene. Pa ona pijandura umesto da sjuri nož u mene, on ga nabi Čedi u trbu. Ja se obrnu, prevatim Čedu, on poče da klizi niz moje telo. Drška mu viri iz stomak. Čedo, viknu, tale! Polako ga spusti na patos. On me gleda, a u oči mu se pojavila, samrtna senka. E, zetonjo moj, prošaputa: Ti ki da si pišo na koprive... Šta ćeš... Take si sreće. A za mene... ne brini. Možda je ovako bolje... Jer ja... ja sam već bijo ubiven čovek. Zabaci glavu i ispusti dušu. Tako tužan, ne znam koliko sam dugo držao Čedinu glavu na krilu, ni kad je došla melicija, samo čujem onu kurvu di vrišti, dobila živčani napad. Kasnije i nju odvedoše, od onda je oči nisam više vido.
Godine prođoše. Obelesmo ki ovce i Noca i ja. Udaramo, kao i uvek, naizmenice u nakovanj. Al', ovaj put tromo, ostarelo se, zboralo. Ja od silne ženidbe, Noca od navodadžisanje. Nema vie ona brzina ki nekad. A i zvuk nije više onako zvonak, čist. No nekako dođe... ki da udaramo u neki poklopac. Noca se prvi umori. Stade, turi čekić na nakovanj i nadbradi se na njega. Zuri u prazno i poče naglas da misli: E, kad te gledam, reče, mlogo mi te je žao. Izgleda da sam ja kurate sreće. Da se, što kaže ona pesma, za zelen bor uvatim i on bi se zelen osušijo. Poćuta malo. Nešto bi ti reko, al' ne smem ni da ti pomenem. I nemoj, prekinu ga. Jel' ti oćeš da ti nabijem ovu usijanu potkovicu na čelo. Pa jel' znaš baksuzu jedan, za koju god si navodadžisao, bila je samo za: "Oprost' bože greovi, da naduvam meovi". Ni jedna nije, sem bog da joj dušu prosti, Spasenija, bila za kuću i domaćinstvo. Ali ovaj put, slave mi, pronašo sam pravu ženu za tebe, reče. Vidiš, ostarelo se, deca ti otišla od kuću, a i majka ti je više vezana za krevet. Vidiš da se mučiš ki crv! Večeras gi dovodim kod tebe. Kod mene?! Začudi se ja. Pa kog si pitao? Ali ovaj put, produži on, pogodili smo se: prvom, da nekoliko meseci bidne kod tebe na probu. Ako vidiš da može, ti je onda zadrži. Ja baci klješta zajedno sa usijanu potkovicu u bure. Poče da se šetam ki usran golub po kovačnicu. Razmišljam: Ono jes', nema kuj da me opere. Počeo sam da smrdim ki buba. Dobro reko, ajde i to čudo da vidim. Al' molim te kad se smrkne da gi dovedeš. Neću da mi se smeje komšiluk, dosta je bilo. A odakle je? Iz Zalogovca, reče. Dobro, al' kako si reko, prvo na probu. Samo i to će, osećam, da bidne: "Oprost' bože greovi, da naduvam meovi". A i za to sam već ostareo. Pade mrak. Vidim, vreme se muti, biće oluje. Majka i ja stojimo u vrata i čekamo. Odjednom, premetim, kako od cigaru palim drugu. Poče da drkćem. Šta je sad ovo!? Pomisli. Majko, reko, jel' teb' ladno? Kaki ladno, vidiš kaka je omorina. Ako brgo ne stignu, će i uvati pljusak. Mene, noge klecaju. Šta je ovo, majku mu!? Da me ne obori u krevet!? Još kad ču di dolaze kola, srce poče da dambara, da iskoči. Izlete na avliju, da kapiju otvorim. Ulaze čeze i zaustaviše se ispred sama vrata. Noca i njojzina majka pomažu gu da siđe. Ona sam' što stade na papučicu, sinu munja, prođe svetlos preko njeno lice. Ja se skameni! Pa kad riknu: Ona!!! Konj se uplaši, poče da cupka u mesto i čulji uši. Ja zagrli Nocu, obrćem ga oko sebe: Noco, pa to je ona! Ona sa vašar, još od pre dvajest pet godina! Zgrabi je od nji, ki da ne dam da mi je više niki ne odvede. NJena proseda kosa se rasturi, pa se prosu na moje rame. Nosim je i od sreće poče da joj pevam: "Dođi da ostarimo zajedno". Ona me zbunjeno gleda, pa me prepoznade: Vi ste... pa vi ste... Jeste! Prekinu je, jeste ja sam. I, nê da dozvolim da odeš. Udari grom negde blizu, poče pljusak, mi uletosmo u kuću. Dugo je trebalo dok se ne priberemo. Majka poče da služi gosti, slatkim i vodom. Ja sam' piljim u nju. NJojzinoj majci bi neprijatno. Poče: Ja moram da žurim, nisam zatvorila pilež. Di će te po ovako nevreme, upita je mô majka. Moram. Znate, imam taki komšiluk, do jutre ne bi ni jedno ostalo. I ja moram da žurim, reče Noca. Dok vas odbacim i dok se vrnem... a ceo dan nisam kod kuću. Ubiće me žena. E pa doviđenja, i otoše. I ja idem da legnem, reče majka, umorna sam. Laku noć i ode u drugu sobu. Ostadosmo sami. Ispričamo se i izjadasmo do kasno u noć. Ja joj opriča da sam se ženijo nekolko puta, a ni sa jednu nisam imao sreću, samo muku i nevolju. Ona meni: Kako je samo bila udata za onog debelog, kako je on matletiro i tuko, ki stoku, skoro svaki dan. Sve joj bubrezi izbijo. Tu se i zaplaka. Da ubijem tu mučninu, upita gu: Da niste umorni? Jal' oće da legnete? Ona sedi na krevet, reče, neka men' ovako bolje. Odjednom, nabi glavu u šake i poče da rida. Kleknu pored nju. Šta vi je?! Pitam. Ona mi baci glavu na rame i udari u još veći plač: Jel' istina da sam došla, kako mi rekoše, na probu? Ja gu rukama podiže glavu. Poče da gu ljubim: Ko je to reko?... Taman poso! Kaka proba?! Ti iz moje kuće nigde ne ideš! Kad ona poče da se guši, da krklja, prući se na krevet, ja ripi, ne znam šta da radim... Poče da dozivljem: Majko! Majko! Majka dojuri u noćnu košulju: Šta je sinko!? Pogleda u nju, pa kad vide da se guši, zakuka: Kuku meni! Šta to bi sinko!? Ne znam majko, ti prepazi na nju, a ja odo da prežem. Spremi ćebe i neku mušemu, da je prekrijemo da ne pokisne, pa što pre u bolnicu! Vidiš da joj mlogo nije dobro! Izjuri na avliju, a ono lije iz neba i zemlje. Sevaju munje, udaraju gromovi, fijuče vetar sve me zanosi. Jedva se probi do štalu. Na brzinu uvati konja, prežem i šapućem: Daj bože, samo da sve ispadne na dobro. Pa zar sad, kad sam najsrećniji u životu, da se sve sruši kao kula od karata. Grom udari u tor, ovce zablejaše, ja ne obrati pažnju, no sav mokar vrnu se u kuću. Majka kuka, već je spremila, a ona nije još došla sebi, bunca nešto. Zgrabi je u naručje i izjuri s njo' u nevreme. Jurim kroz oluju, s jednu ruku držim kajasi, s drugu pritežem nju uz mene, da gu ne spadne mušema. Stigo. Konj sav u peni. Uneso je u abalantu. Oni je brzu turiše na neka kolica i odguraše. Onako, sav mokar, izgubljen, ne znam šta radim, vrnu se kod konja. Sav već lipcan naslonim se na kola. Zapali cigaru, ona se smoči. Tinja ki vlažan trud. Ja vučem, s muku dim za dim, a kiša lije ki da sam stao pod tuš. Podigo glavu, kad na vratima abalante pojavi se doktor sa još neki ljudi u beli mantili. Ja mu priđo, baci cigaru. Gledam ga tako, samo da mi ne rekne ono najgrđe. On me tužno gleda i klimnu glavom: Da... umrela je. Kako sevnu u moje srce, tako sevnu munja. Konj se uplaši i odjuri. Ja nabi glavu u dlanovi. Poče da jecam, okrenu se i ki sulud zakorači u olujnu kišnu noć.
Šta je? Više se ne smejete? Ono jes', i nije smešno. Al' tako ti je to. Život je jedna komedija. Dok živiš sve je oko tebe smešno, a na kraju se uvek završava sa kuknjavu. E, pa fala vi što ste me saslzšali. Kasno je, moram da zapnem kovačnicu. Uzdravlje. NAZAD NA JET CHAT <
